Једе ми се нешто чорбасто, мотам се по кући, нема шарграрепе, нема лука. Скокнем преко пута, избришем једну нулу и наручим пасуљ са кобасицом и српску салату, са дневног менија. Донесе ми на крају конобар рачун, 290 динара.
„Шта је ово“, покушавам да будем бесан, али не иде, добро сам се најео.
„Ваш рачун господине.“
„Лутка са насловне стране ми је намигнула, што је очигледни знак одобравања.“
Бацим му на сто 30 динара и задовољно рекох: „Задржи кусур!“